Kiša riba i žaba: kad životinje padaju s neba

Priče o kiši od žaba i riba poznate su od davnina i često zvuče kao bajka. Ipak, u poslednjih pedesetak godina zabeleženo je nekoliko slučajeva koje su videli meštani, fotografisali novinari i komentarisali meteorolozi. Šta se tu zaista dešava, ni danas nije potpuno jasno.

Ribe nad australijskom pustinjom

Lajamanu je malo naselje u sušnom delu Severne teritorije u Australiji, oko 900 kilometara južno od grada Darvina. Krajem februara 2010, tokom dva dana, na naselje su padale stotine sitnih belih riba. Prema rečima meštana, mnoge su bile žive kad su pale na zemlju. Riblja vrsta je kasnije prepoznata kao pegavi grgeč, mala slatkovodna riba koja živi u Australiji.

Mark Kersemakers, prognozer australijskog Zavoda za meteorologiju, rekao je tada da je oluja verovatno podigla ribe veoma visoko u atmosferu, gde se praktično zamrznu, a zatim ih je ispustila. Meštani tvrde da se slično dešavalo i 1974. i 2004. godine.

U februaru 2023. iz Lajamanua su ponovo stigle vesti o ribama koje su pale sa kišom. Ihtiolog Džef Džonson iz Kvinslendskog muzeja ponudio je i drugačije objašnjenje: ribe su možda preživele sušu u malim lokvama, a jaka kiša ih je razasula po okolini. Dodao je da vodene pijavice ponekad zaista povuku ribe u oblak, ali da je to retko i da su to obično još sitnije ribe.

Honduras: kiša riba svake godine

U gradu Joro u Hondurasu „Lluvia de Peces“, odnosno kiša riba, deo je lokalne tradicije već oko sto godina. Meštani kažu da se ribe pojavljuju na ulicama i livadama posle jakih oluja, obično u maju ili junu. Po lokalnom predanju, to je blagoslov španskog misionara Hosea Manuela Subirane, koji je 1860-ih godina posetio kraj i molio se za siromašne.

Prema pisanju Live Science-a, tim naučnika koji je 1970-ih radio za National Geographic bio je u Joru tokom jedne takve pojave. Primetili su da su ribe potpuno slepe. Zaključili su da ribe verovatno ne padaju s neba, nego da ih jaka kiša izbacuje na površinu iz podzemnih voda. Teoriju o vodenim pijavicama otežava i to što je najbliže more, Atlantik, udaljeno oko 200 kilometara.

Žabe u Engleskoj i drugi slučajevi

U oktobru 1987. u gradovima Strud, Sirensester i Čeltnam u Engleskoj, u roku od dve nedelje, nekoliko puta su pronađene desetine sitnih ružičastih žaba. Neki su tada pretpostavili da su jaki vetrovi ili pijavice doneli njihova jaja izdaleka, ali to nije potvrđeno.

Zabeleženi su i slučajevi sa sasvim običnim objašnjenjem. U Singapuru je 1861. jedan prirodnjak pretpostavio da su se ribe posle kiše same preselile između bara. Za ribe pronađene 2021. u Teksarkani, u Teksasu, istraživači su ponudili objašnjenje da su ih ispustile ptice.

Glavno objašnjenje i njegove rupe

Najčešće pominjano objašnjenje su vodene pijavice, vrtlozi slični tornadu koji se stvaraju iznad vode. Ideja je da takav vrtlog usisa vodu zajedno sa sitnim životinjama, a oluja ih nosi i ispusti negde dalje. Problem je što to naučnici nikada nisu direktno posmatrali. Teorija takođe ne objašnjava zašto u jednom događaju gotovo uvek padne samo jedna vrsta životinja.

Zato se smatra da za mnoge prijave postoji jednostavnije objašnjenje: padanja uopšte nije bilo, nego su životinje nošene vetrom ili bujicom, pa su se posle oluje našle tamo gde ih niko nije očekivao.

Kiša riba i žaba je, dakle, stvarna u smislu da ljudi zaista nalaze životinje posle oluja. Kako su tamo stigle, verovatno ima više odgovora, a nijedan nije potpuno dokazan.