Mačak Oskar: ljubimac doma za stare koji je „najavljivao“ smrt

U domu za stare Steere House u gradu Providensu, u američkoj saveznoj državi Rod Ajlend, živeo je sivo-beli mačak po imenu Oskar. Usvojen je kao mače, oko 2005. godine, i odrastao je na trećem spratu, na odeljenju za ljude obolele od demencije. Bio bi to običan kućni ljubimac da nije imao jednu neobičnu naviku.

Mačak koji obilazi sobe

Posle otprilike šest meseci u domu, Oskar je počeo da „obilazi“ pacijente, slično lekarima u viziti. Ulazio je u sobe, njušio pacijente i išao dalje. Ali kod nekih je ostajao. Legao bi na krevet, sklupčao se pored pacijenta i ne bi se pomerao. Osoblje je primetilo da su ti pacijenti obično umirali u roku od nekoliko sati, najčešće za manje od četiri.

Zaposleni su počeli da zovu porodice čim bi Oskar izabrao nečiji krevet, kako bi stigle da se oproste. Većina porodica je tu pažnju doživljavala kao utehu. Lokalna organizacija za negu umirućih dodelila je Oskaru i zahvalnicu za „saosećajnu negu“. Zanimljivo je da Oskar inače nije bio umiljat. Dr Doza je rekao da to „nije mačka koja je prijateljska prema ljudima“.

Esej u medicinskom časopisu

Priča je postala svetski poznata u julu 2007, kada je dr Dejvid Doza, lekar za starije osobe i predavač na Univerzitetu Braun, objavio kratak esej „Jedan dan u životu mačka Oskara“ u časopisu New England Journal of Medicine. Tada je bilo zabeleženo 25 slučajeva. Doza je rekao da Oskar „ne pravi mnogo grešaka“.

Doktorka Džoan Teno rekla je da ju je ubedio 13. slučaj. Ona je procenila da će pacijentkinja umreti ranije, a Oskar je izašao iz sobe. Mislila je da je mačak pogrešio, ali je žena umrla oko deset sati kasnije nego što je Teno očekivala, a Oskar je bio pored nje u poslednja dva sata.

Godine 2010. Doza je objavio knjigu o Oskaru. Tada je, prema njegovom brojanju, bilo oko 50 tačnih slučajeva za pet godina. Do 2015. ta brojka je, prema kasnijim navodima, dostigla oko 100.

Moguća objašnjenja

Niko ne zna sa sigurnošću šta se dešavalo. Postoji nekoliko pretpostavki, a nijedna nije dokazana:

• Oskar je možda osećao mirise koje telo ispušta pred smrt. Doza je ovo poredio sa psima koji, prema nekim istraživanjima, mogu da nanjuše pojedine bolesti.
• Možda je oponašao medicinske sestre koje su ga odgajile. Doktorka Teno je takođe pretpostavila da je mogao da reaguje na ponašanje osoblja.
• Dr Nikolas Dodman sa Univerziteta Tafts primetio je da mačke vole toplinu, a pacijenti na samrti često leže pod grejanim ćebetom.
• Neki kritičari smatraju da su ljudi pamtili pogotke, a zaboravljali promašaje.

I sam Doza je u jednom intervjuu rekao: „Možda vide ono što žele da vide.“ Dodman je naglasio da bi Oskarovo ponašanje moralo pažljivo da se beleži da bi se uopšte moglo naučno proveriti. Takvo istraživanje nikad nije sprovedeno.

Kraj priče

Prema dostupnim izvorima, Oskar je uginuo 22. februara 2022, u 17. godini, posle kratke bolesti. Izvori ne navode od čega.

Oskarova priča je zabeležena u ozbiljnom medicinskom časopisu, ali kao lično svedočenje lekara, a ne kao naučna studija. Ono što znamo jeste da su ga ljudi u domu videli pored umirućih i da je porodicama to značilo. Da li je zaista „znao“ nešto što ljudi ne znaju, ostaje otvoreno pitanje.