Šredingerova mačka: zašto je fizičar zatvorio mačku u kutiju (samo u mislima)

Godine 1935. austrijski fizičar Ervin Šredinger, jedan od osnivača kvantne mehanike, objavio je rad o tome gde se nauka tada nalazila. U njemu je opisao misaoni eksperiment koji je postao slavniji od svih njegovih jednačina.

Mačka u kutiji

Zamislite zatvorenu čeličnu kutiju. U njoj su mačka, Gajgerov brojač i sasvim mala količina radioaktivne materije. Za sat vremena podjednako je verovatno da će se jedan atom raspasti i da neće. Ako se raspadne, brojač to oseti, čekić razbije bočicu sa otrovom i mačka ugine. Ako se ne raspadne, mačka je živa.

Po tadašnjem, takozvanom kopenhagenskom tumačenju, atom je sve do trenutka merenja u „superpoziciji“, mešavini oba stanja. Ako je tako sa atomom, pitao je Šredinger, zar onda i mačka nije istovremeno živa i mrtva, sve dok neko ne otvori kutiju?

Šta je Šredinger hteo da kaže

Šredinger nije verovao da mačka može biti i živa i mrtva. Smatrao je da je takva ideja potpuno smešna. Mačka je bila njegov način da pokaže da nešto nije u redu kad se pravila koja važe za atome bez razmišljanja primene na predmete iz našeg sveta. U tome je bio na istoj strani sa Ajnštajnom, koji je takođe sumnjao da je kvantna mehanika cela priča.

Šta danas kaže nauka

Danas je jasno da se mačka ne bi „mešala“ dugo. Mačka, kutija i vazduh u njoj stalno se dodiruju sa ogromnim brojem čestica. Ta veza uništava kvantne efekte za neverovatno kratko vreme, pa se veliki predmeti uvek ponašaju „normalno“. Ova pojava se zove dekoherencija.

Ipak, osnovno pitanje ostaje otvoreno. Kako i zašto merenje daje baš jedan ishod? Neki fizičari smatraju da se svet tada „grana“ u više svetova, a o tome smo pisali u tekstu o paralelnim svetovima. Drugi misle da talasna funkcija samo opisuje naše znanje. Treći traže potpuno novu fiziku. Šredingerova mačka je tako, devedeset godina kasnije, i dalje zatvorena u kutiji.