Vodeni medvedići: najizdržljivije životinje, ali ne i neuništive

U kapi vode sa mahovine, na krovu ili u šumi, žive životinje koje se golim okom jedva vide. Zovu se tardigradi ili vodeni medvedići. Na internetu ćete često pročitati da su „neuništivi“. To nije tačno, ali jesu među najizdržljivijim životinjama koje poznajemo.

Ko su vodeni medvedići

Tardigrade je prvi opisao nemački prirodnjak Johan August Efraim Gece 1773. godine i nazvao ih „malim vodenim medvedima“. Dugi su od 0,05 do 1,2 milimetra, a najčešće ne više od jednog milimetra. Imaju osam nogu sa kandžicama. Do sada je opisano oko 1.300 vrsta.

Žive svuda gde ima vode: u morima, rekama i jezerima, ali i u tankom sloju vode na mahovini i lišajevima. Nađeni su i na više od 6.000 metara visine na Himalajima i na dubini većoj od 4.700 metara u okeanu.

Tajna je u sušenju

Kad im preti suša, mraz ili manjak kiseonika, tardigradi izbace više od 95 odsto vode iz tela, uvuku glavu i noge i skupe se u suvu lopticu. Naučnici to stanje zovu kriptobioza. Metabolizam im tada pada skoro na nulu, a u tom stanju mogu da prežive decenijama.

Osušeni tardigradi, prema Live Science-u, podnose temperature od oko minus 200 do preko 149 stepeni Celzijusa, određene doze zračenja i pritisak do šest puta veći od onog na najdubljem mestu u okeanu. Kad ponovo dobiju vodu, mnogi se „probude“ i nastave da žive.

Golim telom u svemiru

U septembru 2007. Evropska svemirska agencija lansirala je letelicu FOTON-M3. Na njoj su bili i tardigradi, koji su na visini od oko 270 kilometara bili izloženi otvorenom svemiru. Tim koji je predvodio Ingemar Jonson sa švedskog Univerziteta Kristijanstad objavio je rezultate 2008. u časopisu Current Biology.

Većina tardigrada preživela je vakuum i kosmičko zračenje. Neki su preživeli čak i sunčevo ultraljubičasto zračenje više od hiljadu puta jače nego na površini Zemlje, što su sami istraživači nazvali misterijom. Preživeli su se posle povratka normalno razmnožavali.

Godine 2019. tardigradi su stigli i do Meseca, ali slučajno. Izraelska privatna sonda Berešit pokušala je 11. aprila 2019. da se spusti na Mesec i udarila je u površinu. Na njoj je bila mala arhiva fondacije Arch Mission, a u njoj hiljade osušenih tardigrada. Osnivač fondacije Nova Spivak rekao je da bi oni mogli da se jednog dana ožive. Drugi stručnjaci sumnjaju da su uopšte preživeli udar. A i da jesu, bez vode ne mogu da izađu iz stanja mirovanja.

Gde su im granice

Istraživači sa britanskog Univerziteta u Kentu su 2021. zamrznute tardigrade ispaljivali iz posebnog topa na metu. Preživeli su udare brzinom do oko 825 metara u sekundi, a pri većim brzinama su se raspali. Autori su zaključili da tardigradi verovatno ne bi preživeli udar meteorita u neku planetu.

Još iznenađujuće granice otkrili su naučnici sa Univerziteta u Kopenhagenu 2020. Kod vrste Ramazzottius varieornatus polovina aktivnih, neosušenih životinja uginula je već na oko 37 °C. Osušeni su bolje podneli toplotu: polovina je uginula na oko 83 °C posle sat vremena, ali već na oko 63 °C kad je izlaganje trajalo 24 sata. Dakle, duže izlaganje toploti im mnogo više šteti.

Tardigradi nisu neuništivi. Izdržljivi su uglavnom dok su osušeni i dok miruju. Dok su aktivni, ranjivi su kao i mnoga druga mala bića. Ipak, to što životinja kraća od jednog milimetra može da preživi otvoreni svemir i dalje je jedno od najzanimljivijih otkrića moderne biologije.